ISPOD GLUMAČKOG SMEHA SKRIVENO JE MNOGO BOLA: Olja Đorđević o predstavi "To smo mi" NP Priština sa sedištem u Gračanici

NA matičnoj sceni Narodnog pozorišta u Prištini, sa sedištem u Gračanici, ovih dana premijerno je izvedena nesvakidašnja predstava "To smo mi", u režiji i dramaturgiji Olje Đorđević.

foto K.Cimer

Autorski projekat poznate rediteljke nastao je, kako se navodi, iz duboko ličnog procesa, u kome šestoro glumaca ne predstavljaju samo likove, već i sami sebe: kao decu, roditelje, unuke, studente, prijatelje. Njihove ispovesti i pitanja čine srž predstave koja govori o identitetu, pripadanju, predrasudama, vremenu, tišini i ljubavi - prema životu, porodici, glumi, Kosovu...

- Mi, pozorišni ljudi, volimo da govorimo o sebi i svom radu i kroz svoje predstave. Postoje mnogi pozorišni tekstovi koji razotkrivaju naše, zakulisne, radnje ("Iza kulisa", "Život u pozorištu", "Garderober", samo su neki od naslova). Predstave se rade iz ugla reditelja, uzimajući njegovu viziju kao početnu tačku - kaže u razgovoru za naš list Olja Đorđević. - Ovde smo krenuli drugačijim putem. Čitava predstava je rađena iz ugla šestoro mladih glumaca na sceni. Moje oko je, ovaj put, bilo samo oko posmatrača. Neko ko je svedočio i, na kraju, uobličio ove njihove važne, tople, često potresne, priče. Bavili smo se njihovim dečijim snovima i time da li su ih i koliko izneverili u godinama koje su došle. Bavili smo se željama i očekivanjima njihovih porodica, šta su to čekali, a šta su dočekali njihovi roditelji, koji su još mladi ljudi, a sa ozbiljnim životnim prtljagom na leđima. Bavili smo se glumom i pozorištem, njihovom borbom za traženje svog mesta u njemu. Na kraju, bavili smo se i njihovim sadašnjim snovima, onim gde vide sebe i svoju zemlju u nekoj bližoj i daljoj budućnosti. Nadam se da ćemo je, uskoro, svi videti u nekom novom, normalnijem i svetlijem izdanju.

foto NP Priština sa sedištem u Gračanici

Kako objašnjava rediteljka, tokom radnog procesa ona je krenula od mnogih paradoksa: svi akteri, zvanično, završili su akademiju u Prištini, a da pri tom ni jedno predavanje nisu imali u ovom gradu. Glumci su Narodnog pozorišta Priština, ali nijednu predstavu nisu izveli tamo, već u Gračanici. Pošto im nedostaju uslovi na matičnoj sceni za probe, pripremaju predstave u beogradskim pozorištima - u kojima nikada nisu bili ni u jednoj podeli. Kao studenti fakulteta u Prištini (koja je deo Srbije), nisu mogli da dobiju studentski dom u Beogradu:

- Oterani sa svog fakulteta, imali su predavanja u Kosovskoj Mitrovici, Varvarinu, a veći deo vremena provode u Beogradu na FDU. Ipak, nemaju pravo na dom... Putuju dole, žive ovde, bez zdravstvenog kartona, niti prava na stambeni kredit. Svuda su i nigde. Izmešteni su iz svog života, u svakom trenutku u nekom privremenom boravištu. Odatle smo krenuli u ovoj predstavi. Uostalom, u njihovom životu, u jednom danu, sve može da se promeni...

foto NP Priština sa sedištem u Gračanici

Na pitanje da li te vanredne okolnosti, ovom ansamblu daju i nešto lepo, poput povećanog međusobnog razumevanja i bliskosti, naša sagovornica odgovara:

- Divno je i potresno koliko su oni, u odnosu na glumačka nezadovoljstva u drugim pozorištima, nekako uvek zahvalni, otvoreni, raspoloženi. I sve prihvataju bez kukanja i neprestanog pocrtavanja sopstvenog položaja. Da čovek ne zna, nikada ne bi pomoislio kakva im neizvesnost neprekidno visi nad glavom... Od njih šestoro četvoro je rođeno na KiM, izloženi nedaćama od najranijih dana. Predstava je dirljiva i poučna, volela bih da što više putuje i da što više ljudi čuje njihovu priču... U jednom trenutku glumica pripoveda kako je sa tatom,mamom i sestrom otišla na more. Tamo saznaju da im je provaljeno u stan: od tog trenutka nema ni stana, ni posla, ni para. S mora su se razišli na četiri strane. Na sceni su njihova iskustva, detinjstva, život. Uprkos svemu, divni su i veseli. To je lekcija za sve nas, druge, koji kukamo zbog gradskog prevoza i drugih banalnosti.

I dok predstava "To smo mi" tek planira svoja putešestvija, "Centrala za humor" beogradskog Narodnog pozorišta sa potpisom iste rediteljke odlazi 7. juna u Banjaluku, na Festival "Petar Kočić". Predstava (rađena po tekstu Đorđa Kosića) takođe se bavi autentičnim glumačkim sudbinama, u vreme i posle Drugog svetskog rata.

- Obe predstave došle su mi u posebnom, emotivnom trenutku u životu. Pred početak rada na "Centrali" ostala sam bez mame. I jedna i druga predstava izašla je iz mene, iz ličnog. "Centrala za humor", zapravo, kombinacija je onog što smo svi mi: ispod smeha nas često mnogo toga boli, ali moramo da guramo dalje. Inače, izuzetno nam je drago što smo uspeli da "vratimo" glumce Narodnog pozorišta posle toliko godina na njihovu scenu. Nekima se ni grobovi ne znaju. Imam poseban odnos prema njima, pogotovo prema Taniću u Cvetkoviću. Igrali su veliki repertoar, bili Miloš Žutić i Miša Janketić svog vremena. A danas su gotovo nepoznati...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije